Пустите да живот тече полако, немој те га пожуривати. Ја и још имам времена. Хоћу да зауставим сат, да стану казаљке његове, без сазнања које је доба, који век.
Шта морам да учиним још, а да ми старост остане вечна, да након ње почнем да живим. Све пре тога је ништа, иако сам ухватила сваки тренутак, мислећи да је вечан. Отишао је заувек, а ја још морам даље. И када помислим да је прошао неповратно, није ми жао. Ухватим нови, ухватим годину и дан, ухватим нови почетак. Немам границу, постављам је сама својим постојањем. Ако сам добила право на живот, имам право да остварим. Не журим, не желим да дођем до краја. Пуштам да ме воде сећања на будућност, прошлост не познајем. Старост ме сусреће, иде ка мени, брише путеве и лети. Прича ми о својој лепоти, не плаши ме. Тече вечно, јер без ње нема живота.
Без младости не могу да остарим, а ако не остарим, никад нисам постoјала. Старост ми прича најлепше приче, не да ми да одем, води ме до безсмртности.
Милица Спасић, 8. разред, „4. октобар“, Глогоњ
Рад освојио прво место.